Covid-19 – ( Mada ne zasluzuje pesmu)

 

Ko brodove na mom moru ljulja?
Ko se perjem mojih ptica kiti?
Ko je zeljan u Dunavu do kolena mulja?
Ko me lazno tesi: “Sve ce dobro biti?”

Znam kad kraj je svemu. Osecam.
Mnogo lepse trepere mi zvezde…breze.
Cujem negde u daljini buru, I predosecam.
Znam kada ce sneg kroz borik da veze…

Ne, ne gledam vise, nemam snage.
Al’ tanane niti za sve moje vezu.
Stezem vrbe stare, mlade vocke drage.
Znam kad ribar vadi iz dubine mrezu.

A…huci Dunav snagom svojom moj.
Kosava mi talasa u mom ritu zita.
Evo me jos malo i…nisam covek svoj.
Sve mi srce obigralo, za sve bi da pita.

Mozda vec i nisam sasvim tu.
Sve sto volim vec je nasla moja dusa.
Zbogom svete ovdasnji, ja idem svome snu.
Mir muzike tihe srce moje slusa.

I…pocinak sada me nadje.
Nikad ne bih ni za cim zazaliti htela.
Svakom Sunce kad se rodi, mora I da zadje.
Sve sam srece ovog sveta zasigurno srela!

Ipak… nek’me ruka voljenog dotakne da znam.
Svega mi je drugog puna moja dusa.
Neka misli na mene – nece biti sam.
Kad se neko voli – iz srca se slusa!

Stojanka Kovacevic
Srbija

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *